Odričem se loših čitatelja

 Napokon otkrivam koja je osnovna svrha bloga: da čovjek može napisati ono što je oduvijek želio, a nije imao gdje.

Na početku moram objasniti da sam ja (bila) obožavateljica svih svojih čitatelja. Jednom mi je moja kći, moja učiteljica odrastanja, rekla: „Mama, pa ne moraš biti tako sretna kad god ti se javi netko tko čita tvoju knjigu! Bit ćeš jedini pisac koji pozna sve svoje čitatelje!“

(Što ne govori samo o mojoj naravi, nego i o tiraži: dvije i pol tisuće; da stvar bude tužnija, to čak i nije malo za naše prilike.)

Ali.

Neki dan rekao mi je jedan moj kolega: „Ma znate, kat vidim onu… onu… onu spodobu, onu primitivku iz vaše bivše redakcije, pa meni pozlije! Došla je odnekud, bogtepita od kud, i sat je ona nekaj! Ma kaj je ona, da se tu nama pokazuje na televiziji! Odlično ste ju opisali u knjizi.“

Knjiga koju spominje je Taksi za televiziju. On je bio među onima kojima se svidjela, potpisala sam mu primjerak. Od tada smo više puta popili kavu u istom društvu, prepričavao mi je poglavlja koja su mu se posebno sviđala, hvalio je stil i jezik. Do neki dan nisam shvatila glavni razlog njegove naklonosti: mislio je da je to roman protiv dotepenaca. Jer primitivka o kojoj govori, antagonistica junakinje Nike, jest dotepenka, i on vjeruje da je zato zla. Da je u pravu, čovječanstvo bi mu se klanjalo što je našao rješenje: eliminiraš pridošlice[1] i sve je odmah dobro.

Ja ne mislim kao on. Svi smo mi negdje pridošlice, a svi smo na istoj Zemlji. Da je zlo tako lako objasniti, život bi bio lak. Ali još nije otkriveno kako zlo nastaje i najčešće je neizlječivo; samo lakši oblici mogu se kontrolirati, a predahne jedino kad je u remisiji – prije nego što će još žešće nasrnuti.

Isto je i s primitivizmom. Stariji od nas znaju kako su se osjećali kad su, trpajući lire u gaće i grudnjake, putovali u Trst kako bi kupili modernu odjeću kakvu su nosili mladi na zapadu. U Zagrebu smo bili lijepi, zgodni, pametni, načitani, oprani i mirišljavi, iz dobrih kuća, razmaženi, bogati; bili smo razni. A u očima tršćanskih trgovaca bili smo gomila prljavih divljaka koje treba držati na oku da nešto ne zdipe.

Isto je i s neznanjem: nije svako neznanje opasno, neko je i blaženo.

I zato naglašavam: nisam napisala onako kako je moj kolega pročitao. Htio pročitati.

„Pusti, i loša reklama je reklama“, tješio me moj urednik, kad je počelo. A počelo je s Cosmom.

Tadašnja glavna urednica jednim je naslovom skrojila moju književnu sudbinu. Najprije sam na televiziji čula reklamu: Seks, laži i video! Prvi roman o Hrvatskoj televiziji! Reklama je išla u ponoć i samo jednom (:-). Ujutro sam kupila Cosmo. Nisam sanjala, bilo je stvarno: na naslovnici je pisalo Seks, laži i video. Prvi roman o… Unutra je bio Jergovićev osvrt na knjigu, ni nalik tekstu s naslovnice, ali tko bi to čitao!

Najružnije što sam o svojoj knjizi čula bilo je: „A kaj je to njoj trebalo?!“

Zbog reklame iz Cosma raširila se fama da je knjiga zbirka tračeva i intriga s televizije. Mojoj knjizi dogodilo se obrnuto od onoga što se dogodilo Severininom videu: nitko od onih koji su o njoj pričali nije je pročitao, a oni koji bi je čitali da su znali što u njoj piše, nisu je uzeli u ruke, jer ih tračevi ne zanimaju.

Najljepše što sam od svojih kolega čula o svojoj knjizi bilo je: „Mislila sam si – ma kak bi ti mogla napisati knjigu tračeva, pa sam je išla pročitati.“ Hvala što si mi dala priliku, rekla je knjiga.

Zašto ovo pišem?

Ovim putem odričem  se svih onih kojima se moja knjiga svidjela iz loših i ružnih razloga, jer nekoga mrze i jer su se nadali da će nekome nauditi.

Odričem se loših čitatelja. Odrastam, kćeri moja mila.

---

[1] pojam pridošlica ima zastrašujući doseg; ponavljat ću štetne primjere sve dok ne uspijem što je moguće točnije reći ono što želim reći