Ako sam izgubio samopouzdanje, onda imam cijeli svemir protiv sebe

S posla

Dragi moji,  bježim k vama, kod vas je ljepše nego s majstorima.

Htjela sam se pojadati o još jednoj muci s posla, a onda sam pročitala Emersonovu rečenicu po izboru mog omiljenog Litera, ovu iz naslova: Ako sam izgubio samopouzdanje, onda imam cijeli svemir protiv sebe,

pa počinjem njome, jer je tako svobuhvatna.

A sad muka.

Na poslu, jedna druga žena, ne ona zla (iako ni ova baš nije među prvima na šalteru na kojemu se dijele ulaznice za raj) zadaje mi muku bukom. Da sam izumitelj, prvo bih izumila napravu koja mjeri decibele, pa kad buka pređe neku dopuštenu granicu (vidjela sam u Priručniku za zaštitu na radu, ali sam zaboravila koliko je to decibela, 6 ili 60), da umiljato zazvoni kao zvončići, da ona sama ne raspiruje nego umiruje stres.

Kad radim nešto što zahtijeva kombiniranje (program, datumi) smeta mi prevelika galama. Nas u sobi ima petnaestero. A ta kolegica ponaša se ovako: čim dođe na posao, čita novine, to je najbolji dio dana. Kad pročita novine, telefonira, obitelji, rodbini i prijateljima. Uvijek je dobro raspoložena, pa se rado, puno i punim glasom smije. A glas joj je dubok i snažan. K tome je i iznimno duhovita, uvijek ima britke i oštroumne komentare na aktualna zbivanja. Ovo nije ironija: zaista je duhovita i vedre naravi.

Kad završi s telefonskim razgovorima, baca se na posao. Iako je majstorica svoga posla, slaba točka joj je informatika, pa se oko toga često dogovara s informatičkom podrškom,  izgovarajući na (sav) glas sve svoje nedoumice.

Nakon toga radi. Kako je visoko rangirana, i njezin posao je vrlo važan, pa zaslužuje i da se o njemu dogovara tako da se dovikuje sa šefom preko cijele sobe, pa i preko mene.

Kad i to obavi, zadovoljno pjevuši. Što je zadovoljnija obavljenim, to glasnije pjevuši. Nekad pjevuši, nekad pjevucka, a ponekad  i pjeva. Obožava opere. Sve prednosti Svemira su na njezinoj strani, čak i poslovica tko pjeva, zlo ne misli.

Dolazi drugi najljepši trenutak dana: ide na kavu.

Poslije kave – slobodni sastav, ovisi o danima i o poslu. Kako se inače ponosi svojim temperamentom, ne postaje nimalo tiša kako dan odmiče. Koji sat prije odlaska ćaska s ponekom kolegicom, zafrkava se i svejednako glasno i vedro smije. Na odlasku snažno zalupi vratima, što je također zbog temperamenta, a ne zbog nepristojnosti,  a pozdravi tako glasno da padaju razglednice koje sam prislonila na rub stola, uza zid. Namještam ih svaki dan dva puta, na dolasku i na odlasku te moje kolegice.

Isprva nisam shvaćala koliko je ona uvažena[1] i tašta, pa sam je znala posve  neutralno, neopterećeno zamoliti da bude malo tiša. Reagirala je uvrijeđeno, iako vrlo dostojanstveno, pa sam to prestala raditi. Gotovo da sam uz nju općenito prestala raditi, radim samo ono za što se koriste slušalice.

Zato dolazim na posao malo kasnije, a odlazim vrlo kasno. Šef me kori, on ne prizna ono što ostajem dokasno, a ja mu ne mogu objasniti zašto dolazim kasnije iz dva razloga: prvo, uvažena kolegica je njegova prijateljica, drugo, mnogo je uvaženija nego ja, pa samim tim i više u pravu. Pomišljala sam da joj kažem ovako: “Zamisli kako bi bilo kad bismo svi mi bili jednako glasni kao ti?”

Ali ne bi pomoglo. Jednom davno, još prije nego što je izumljen telefon kefa, imala sam prijateljicu čijih sam se poziva bojala: razgovori su trajali satima. Bilo mi je neugodno prekinuti je, držala sam slušalicu između uha i vrata kako bih rukama mogla nešto raditi. Ako se otkrije da imam neka oštećenja u vratnoj kralješnici, to će biti od toga. A onda mi je jednom ta moja prijateljica rekla: “Znaš kaj, ja strašno mrzim kad neko dugo razgovara na telefon, alergična sam na to! Pa kaj ljudi ne znaju da je telefon za nekaj se brzo dogovorit!”

Tada sam shvatila ono da čovjek nikad nije svjestan svojih najbitnijih svojstava, ne može ih vidjeti.

I tako sam ja svaki dan na poslu smrknuta, a moja uvažena kolegica nasmijana. A kome se može sviđati smrknuto biće?


[1] Još jedna srpska riječ koja bolje nego hrvatska izražava ono što želim reći. Na hrvatskom se može reći poštovan i cijenjen.

Oglasi

O autoru vesna

Zemljanka, ljudska vrsta, ženski rod. Imam dvoje mladunaca. Objavila dva romana. Radim kao urednica obiteljskih filmova na tv. Imam nekoliko nedovršenih rukopisa. Ne živim od pisanja, ni od plaće, nego od dopuštenih a neželjenih minusa. Nisam član nijednog društva (književnika, pisaca, novinara) i nijedne udruge (čak ni sindikata) osim udruge Franak. Ne žalim se što sam zbog kredita u švicarcima pala u bijedu i neizvjesnost, naprotiv, zahvalna sam (Univerzalnoj inteligenciji, Bogu, onome tko me projicirao...) što sam dobila nevolju koju mogu podnijeti, a ne nešto čega me je strah.
Ovaj unos je objavljen u Agonada (vremenska jedinica za životnu muku). Bookmarkirajte stalnu vezu.

9 odgovora na Ako sam izgubio samopouzdanje, onda imam cijeli svemir protiv sebe

  1. Litero napisao:

    Vesna, vi ste meni odlični! I hvala na onom “po izboru mog omiljenog…”

    Sviđa mi se

  2. Super pišete Vesna, jako vas je interesantno čitati.

    Sviđa mi se

  3. jelena napisao:

    Ta tvoja glasna cimerica ostala je simpaticna decibelima uprkos (sigurno >60), tvojem vjestom pisanju i tvojoj dobrocudnosti zahvaljujuci. Slazem se i s uvazenim.:-)

    Sviđa mi se

    • vesna napisao:

      O Bože, ako je simpatična, onda je to najveći promašaj moga pisanja ikada! A moja dobroćudnost hipertofirala je u nešto novo i nepoznato. A hvala za uvažen, znaš da mi to znači od stručnjaka.

      Sviđa mi se

  4. Ligia Luckhurst napisao:

    Kako ti se da dva puta dnevno postavljati razglednice? Uzmi bluetack i fiksiraj ih na zid…
    Sto je to telefon kefa?

    Sviđa mi se

  5. bornaija napisao:

    Na trenutak: Užas! U svim sam se likovima našao!
    Onda shvatih – hvala bogu da ima šefa. U njemu me nema!
    Za gađat šefa – odlična je kefa. Prozaično, al’ efikasno.
    A zamislite da bluetack postane glue-attack. Nema više ni decibela ni debelica.
    Ne mogu reć da mi se smrknuti ne sviđaju, samo me malo uznemire. Ne mogu se prestati pitati je l’ to zato što dobro pišu il’ zato što su prethodno bijahu dobro ćudni (ili čudni, svejedno).

    Sviđa mi se

    • vesna napisao:

      Za gađat šefa – odlična je kefa.
      A zamislite da bluetack postane glue-attack. Nema više ni decibela ni debelica.

      Čisto da okupim bisere na jednom mjestu.
      Hvala u ime smrknutih.
      Hvala za sve.
      A ono što sam htjela napisati u prethodnom odgovoru, pa sam (naravno) zaboravila jest da se tako kratko poznamo, a već sam se više puta zabezeknula kako skužite “iza zida”.

      Sviđa mi se

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s