Slavlje na Zemlji

Poslije 21.

Ujutro, čim sam otvorila oči – moj krevet, moja soba, moj pogled kroz prozor – prva misao: Zemlja je čitava, ali što da se sad dogodi nešto što će biti moj osobni smak?

„Svatko ima svoj smak svijeta“, rekao je jedan moj prijatelj nakon onog potresa u Japanu.

„Meni smak svijeta ne može ništa“, rekao je jedan moj drugi prijatelj. Rekao je to zato što je bolestan. Ali nije smrtno, pa sam mu zamjerila obijest i sebičnost: ako se ne boji za sebe, zašto se ne boji za djecu? No, on je uvijek bio čvrst i pozitivan, valjda je stvar u tome.

Što hoću reć, kako bi rekla moja kolegica Lili. Hoću reći: strah od smaka je, kao i svaki strah, stvar tjeskobe (nesretnosti, nezadovoljstva…) a ne stvar neznanja.

Ako je vjerovati Temi dana, ja statistički spadam u onih deset posto slabije obrazovanih koji nemaju kritičko mišljenje, to jest ne misle svojom glavom. Ne misliti svojom glavom, nije to malo reći za ljudsko biće!

Ali. Zar nije ograničeno vjerovati da znaš? Zar već odavno ne znamo da ništa ne znamo? Zar ono što je veće od našeg znanja ne zaslužuje poštovanje? Zar prezir prema onome što ne razumijemo nije definicija gluposti?

„Nisu oni računali na takve kao što si ti“, laska mi moj prijatelj (treći :-) ).

Ujutro javljam svojoj jedinoj prijateljici koja se smaka bojala koliko i ja da spremam tulum u počast preživljavanja Zemlje, a ona odgovara: „Da, na Aljaski je bila ponoć prije petnaest minuta, valjda je sad 21. stvarno završio.“

„Dobro da nisam znala to za Aljasku!“, kažem.

Ne znam što je slavilo onih devedeset posto pametnih i hrabrih, ali vatrometi su frcali na sve strane.

Želim nam svima novo, zdravo doba.

Tko sam ja da si uzimam za pravo da nam nešto svima želim? Zemljanka dobrih namjera.

Oglasi

O autoru vesna

Zemljanka, ljudska vrsta, ženski rod. Imam dvoje mladunaca. Objavila dva romana. Radim kao urednica obiteljskih filmova na tv. Imam nekoliko nedovršenih rukopisa. Ne živim od pisanja, ni od plaće, nego od dopuštenih a neželjenih minusa. Nisam član nijednog društva (književnika, pisaca, novinara) i nijedne udruge (čak ni sindikata) osim udruge Franak. Ne žalim se što sam zbog kredita u švicarcima pala u bijedu i neizvjesnost, naprotiv, zahvalna sam (Univerzalnoj inteligenciji, Bogu, onome tko me projicirao...) što sam dobila nevolju koju mogu podnijeti, a ne nešto čega me je strah.
Ovaj unos je objavljen u Agonada (vremenska jedinica za životnu muku) i označen sa . Bookmarkirajte stalnu vezu.

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava / Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava / Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava / Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava / Izmijeni )

Spajanje na %s