Kutijica za Petru

Starenje je dobra stvar, ima samo jednu manu

Nemam ništa protiv svoje dobi, dobro mi je u njoj.

Ali kad me ono neki dan tramvajac propustio, a ja mu se veselo nasmijala – ma, nasmijala bih se ja i koketno (pa žena si, pobogu! kaže Tanjatg) da nije moje dostojanstvene dobi.

Kad vidim nešto lijepo, zgodno, nečiji lijep kaput na vješalici,  kmeknem: „Joj, kako je lijep, čije je ovo!“ svi me gledaju kao da sam podjetinjila. Podjetinjila, a ne više djetinjasta.

Kad uđem u trgovinu s jeftinom a lijepom odjećom za mlade (Orsay, moja omiljena konfekcija), pravim se da gledam stvari za svoju kćer, da ne misle mlade prodavačice, utegnute u tajice i na visokim petama, koje premeću žvaku s jedne na drugu stranu usta tako zdušno kao da je žvaka od pola kile: šta je ova stara tu zalutala.

Kad sam s Bobom u šumi i čekam da on iznjuška neki miris, stavim jednu nogu na zidić, kao muškarci kad se nalakte i zamišljeno puše (ne pušim više), a naiđe moja kći, ona mi kaže: „Mama, daaaaj! pa kako to stojiš, pa ti si dama!“ A kad nastavimo šetnju i ja uz nju trčkaram i skakućem, ona opet kaže: „Daj, mama…“ Ja kažem pa nitko me ne vidi, a ne kažem zašto ne bih, kad mi se skakuće. I ne kažem zar nije pohvalno što mogu skakutati. Jer nije pohvalno, samo je neprimjereno.

***

Kad sam prošlu nedjelju bila na buvljaku, družila sam se s jednom curicom, Petrom, čija je mama isto prodavala robu. Petra me posvojila i vodila od štanda do štanda. Imala je svoju malu torbicu u koju je skupila mnogo sitnica. Nije me puštala. Kad sam morala na wc, čekala me u predvorju i ondje mi pokazivala stvarčicu po stvarčicu. Ušla je neka žena (odrasla 🙂 ) i sumnjičavo me promotrila, mislim da je mislila da sam pedofil. A mene je zaista zabavljalo sve što je Petra skupila: srebrnu šišarku, crvenu kopču za kosu, plastični prsten, lančić od kože s privjeskom žabicom, jedan pretinac pun Milka čokoladnih bombona i još puno šarenih sitnica.

Kad smo izašle iz vecea, povela sam je do njezine mame, da skinem sa sebe sumnju, da mama vidi s kim joj se dijete druži :-), a kad je došlo vrijeme rastanka, Petra mi je darovala jedan mali gumeni žigić s cvjetićem. Odbijala sam i odbijala, ali jedino što sam postigla bilo je da izvadi punu šaku takvih žigića i da mi ih sve želi dati. Na kraju sam uzela samo onaj prvi i rekla: „E dobro, a ja ću tebi sljedeći put donijeti jednu lijepu šarenu kutijicu punu raznog nakita!“ Oči su joj zasjale: „Kakvog, kakvog!“

Prekasno sam se sjetila pitati mamu hoće li oni doći iduće nedjelje. Mama je slegnula ramenima. Sve mi žene koje smo prodavale bile smo razočarane što nije bilo kupaca i nijedna nije imala volje još jednom uzalud platiti kotizaciju.

Ja ću doći s kutijicom, samo se brinem da Petru neće dovesti njezina mama, jer sigurno me nije onako ozbiljno shvatila koliko smo se Petra i ja ozbiljno dogovorile. I dijete će moliti: „Mama, mama, idemo, teta Vesna će mi donijeti kutijicu, mooolim teee, mamice!“ A mama će, ovisno koliko se razumije u djecu, reći: „Ma neće, teta se samo šalila!“ (užas!) ili istinu: „Ne možemo, Petra, jer mama ima posla. Drugi put ćeš možda vidjeti tetu Vesnu…“

A ja ću sutra doći samo zbog Petre, s kutijicom, i pitat ću druge žene, ako neku prepoznam od prošli put, poznaju li Petrinu mamu, da je nazovem i da je pitam gdje mogu ostaviti kutijicu za Petru. I ako me neka od njih prepozna i pita zašto, a ja kažem zbog kutijice, čudit će se: odrasla žena, a tako… blentava.

***

Nemam ništa protiv svoje dobi, dobro mi je u njoj. Problem je što drugi imaju problem s mojom dobi.

Starenje je u redu, samo ima jednu, jedinu manu: ograničava.