Agromeracija

Gradska crtica

 Ništa nije slučajno i nitko nije slučajno onakakav kakav jest. Niti se lako može praviti da nije takav kakav je. Treba proći puno eonada da se napreduje u evoluciji.

Ne podnosim (rekla bih mrzim, ali ne volim tu riječ, previše je zrmrzrrzmzrmzrmmrz, a i bojim je se, mislim da je štetna) ljude koji nose novine s posla. Dvoje novine, a nas dvadeset. Jedni čitaju čim dođu, ne možeš im otimati, neki bi čitali na kraju dana, kad sve završe. Ja. Ali novina više nema. Nisu ni toliko pristojni da pitaju mogu li ih ponijeti ako odlaze dok još netko ostaje na poslu. A kad se pobunim, podsmjehuju se, pih, novine, kome trebaju novine! Nikome, samo meni, jer ja ih ne stignem ni pročitati. Nestaju u vidu lastinog repa, te nevažne pih novine.

Neka ne čitaju gadljivi:

Ne podnosim kad netko iza mene hračne. Hodam, hodam, a ono iza mene roarhhhhbljljljkhljhljhlj-ooourhljjjjjjjjjjjjjjjj. Potrčim ustranu kao diverzant, ali stalno imam osjećaj da nosim golemi hračak na leđima i da polako klizi, klizi po mom kaputu i ostavlja slinav,a možda i u boji trag. Fuuuuuuuuuuuuuj!

Hračkanje je i za najliberalnije i za najtolerantnije neporeciv argument za diskriminaciju. To je jedno od rijetkih svojstava koja razlikuju muškarce i žene, mlade i stare, fine i nefine. Iz iskustva govoreći, hračkaju samo stari, muškarci i nefini, seljačine (ne seljaci, seljačine!). Zbog kojih će budući naraštaji misliti da Agram dolazi od agrar, jer samo polje se smije tako gnojiti.

Molim vas, ne hračite po ulici meni iza leđa, to je jako ružno!