Stvar je u pogledu

Jutros sam kod Tamoiovde pročitala zanimljiv članak. Privukao me naslov: Što je čovjek? Definirajte mi ga i napravit ćemo vam kopiju.

Ali nije baš tako lako kopirati čovjeka. Pokazalo se da ljudi osjećaju odbojnost prema robotima koji izgledaju poput ljudi. Ta je pojava nazvana sablasnom dolinomuncanny valley.

Spielbergov Tintin propao je na box officeu, iako je snimljen prema jednom od najpopularnijih europskih stripova 20. stoljeća, sa simpatičnim glavnim likom nacrtanim u nekoliko poteza.  Odustalo se od planirane serije filmova. 

I kod mene je izazvao odbojnost. Ni ja, kao ni publika u kinima, nisam mogla objasniti zašto, dok mi jedan pametan filmaš nije rekao da je to zbog pogleda, da je sablasno to što izgledaju kao pravi ljudi, a pogled im je prazan i mrtav kao u lutke.

Davno, davno imala sam dečka koji je puno lagao. Ja sam to uvijek znala po njegovom pogledu, ali on nikad nije priznao, nego je ismijavao moju „sposobnost čitanja misli“, pa sam i ja sumnjala u svoju teoriju pogleda, iako nisam trebala.

Moja djeca već su bila prilično velika, a još su vjerovala da ja uvijek znam kad lažu: kad im kažiprstom povučem crtu niz nos, ako crta ode u krivo, lažu, ako ide ravno, govore istinu. Držeći prst na njihovim nosićima, gledala sam ih u oči. Iako u potpunoj nevjerici, dugo su vjerovali u taj test,  jednostavno zato što sam baš uvijek pogađala. Doduše, kasnije su, kao odrasliji, tvrdili sam ih zbunjivala jer sam u njih “piljila kao očni poligraf”,  pa da su se osjećali krivima i kad nisu lagali. Vade se 🙂 Ja i danas iz njihovog pogleda vidim kako su, ali palim poligraf samo kad osjetim da im se nešto loše dogodilo, da pomognem ako dopuste.

Ne kaže se badava da su oči ogledalo duše. Zaključujem, možda patetično: nije lako kopirati čovjeka, jer se duša ne može kopirati.

Oglasi

O autoru vesna

Zemljanka sam, ljudska vrsta, ženski rod. Udana, u prvobitnoj zajednici. Imam dvoje djece. Objavila sam četiri romana, ali ne živim od pisanja. Zbog kredita u švicarcima iznenada sam prešla iz građanske sigurnosti u negrađansku nesigurnost, ali, ne žalim se, naprotiv, zahvalna sam (Univerzalnoj inteligenciji, Bogu, onome tko me projicirao…) što sam dobila nevolju koju mogu podnijeti, a ne nešto što me može uništiti.
Ovaj unos je objavljen u Agonada (vremenska jedinica za životnu muku). Bookmarkirajte stalnu vezu.

Jedan odgovor na Stvar je u pogledu

Komentiraj

Popunite niže tražene podatke ili kliknite na neku od ikona za prijavu:

WordPress.com Logo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš WordPress.com račun. Odjava /  Izmijeni )

Google+ photo

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Google+ račun. Odjava /  Izmijeni )

Twitter picture

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Twitter račun. Odjava /  Izmijeni )

Facebook slika

Ovaj komentar pišete koristeći vaš Facebook račun. Odjava /  Izmijeni )

w

Spajanje na %s