Pedagoginja

Jučer na Remetskoj

Oko podneva, po najvećoj pripeci, u dvorište je došla mršava žena sijede kose s vrećicama u ruci. Isprva sam mislila da prosi, ali nije prosila, pitala je imamo li koju plastičnu bocu ili limenku.

“Žao mi je”, rekla sam, “bila je puna vreća do neki dan, ali smo odnijeli do kontejnera… Potražit ću je li koja ostala.” Našla sam nekoliko.

“To je meni puno”, rekla je. “I jedna je dosta…”

Ponudila sam joj da sjedne na verandu. Nećkala se i zahvaljivala na ljubaznosti, na kraju je ipak sjela. Uzdahnula je: “Baš ste zlatni… Boli me ova noga, imam pločice od frakture… Jedan me lupio autom. Mladić. Nije meni da on ode u zatvor, ali drugi put će nekoga ubit. Meni su uho naknadno zašili, ne čujem na desno uho, noga mi je bila zdrobljena, zube sam izgubila, rame slomljeno, al fala Bogu, živa sam…”

Ponudila sam joj čašu hladne vode. Tek sam tada primijetila da nema lijevu šaku. Nisam pitala je li i to od nesreće, badrljak je izgledao kao da je odavno bez ruke.

“Kad sam došla vadit pločice, doktor je otkrio da se stvorio tumor tu, ispod lista… Moja gospođo, sve na mene… Sretna sam što su uspjeli odstranit da mogu hodat. Kažu da će bit dobro. Nisam podnosila kemoterapije, samo dvije sam izdržala…”

Trudila sam se ne izgledati šokirano.

“Ovo ja privremeno skupljam boce, znate… Nemam pravo na socijalnu pomoć, jer imam stan. Zamislite, ko da mogu zidove jest. Da mi daju iskaznicu, mogla bi bar jest u pučkoj kuhinji, ovako… kako se snađem. A imam ja veliki stan na Maksimirskoj. Kad sam bila kod socijalne radnice, rekla mi je da nemam pravo na pomoć, jedino ako dam stan, da ću imat doživotnu, zamislite! Ne dam, pa makar krepala.”

“Pa od čega živite?”

“Trebam dobit zaostatke mirovine. Naša birokracija, znate već… vraćali su par puta iz HZZO-a… Al bit će to, samo da izdržim. Ja sam radila kao pedagoginja u domu umirovljenika. Neki dan me srela moja bivša kolegica, gleda me u čudu, valjda kako sam se promijenila. Pa ne mogu ja u štiklama i finoj suknji po kontenerima kopat, nego ovako, kako me vidite, pa što, čisto je na meni, trenirka i majica… A trebam dobit i odštetu od nesreće, samo to traje, taj sud, nikad dočekat… Zato se sad ovako snalazim.”

Kad se digla da ode, rekla je: “Draga gospođo, samo čuvajte zdravlje, to je najvažnije, ja sam sretna što sam bar zdrava.”