Zapažanje 5: Domoroci i dotepenci

Zašto je tako dobro biti starosjedilac, a loše biti pridošlica?

Kad smo se moj muž i ja prije mnogo godina iz Zagreba odselili u Veliku Mlaku, bilo je to silom prilika. Mlaka je tada bila još ružnija nego danas, a susjedno Veliko Polje još je bilo slabo naseljen zaselak, a ne bogata rezidencijalna hercegovačka zagrebačka četvrt. Iako smo se trudili uklopiti – ja volim selo, vrt, uređivanje oko kuće, pravo mlijeko od susjedove kravice i jaja od koka koje kljucaju po dvorištu – nikad nas nisu posve prihvatili. Jednom je jedna susjeda, pripadnica mlakačkog višeg društva, ponosno rekla: “Moji su tu odvajkada, a di ste vi bili prije?”

“Pa… u Zagrebu”, rekla sam. Nije mi bilo jasno što je u tome tako otmjeno, biti odvajkada iz Velike Mlake.

Prije pet godina doselili smo se na Ksaver. U susjedstvu živi obitelj koja se sastoji od tate, mame, odrasle kćeri i dva psa. Mama i kći imaju kriještave glasove i ponašaju se nervozno, a psi su ljuti. Moj pas mirno ide sa mnom, bez lajne. Ova se situacija redovito ponavljala: Kad se sretnemo u šumi, one izdaleka počnu kričati: “Kontrolirajte psa! Kontrolirajte psa!” Lavež razjari i mog psa, Bobu, počne  i on lajati, krene prema njima, nastane opći lavež, žene kriče još više, psi laju sve bjesnije. Žene kriješte: “Vežite psa! Vežite psa! Kak se to ponašate!” A ja im ne mogu objasniti da se ljutog psa ne da vezati, ali da će Bobo krenuti za mnom čim se odmaknem od njih. No, kako se ja počnem odmicati, one se deru još glasnije, psi laju još razjarenije. Njihovo deranje huška pse, kao na borbama pasa. Da stvar bude gluplja, obično stanu svaka s jednim psom na jedan puteljak, pa nemam kud ni proći. Jednom sam kroz dreku razabrala kako starija žena kaže: “Kakvo je to ponašanje! Svi drugi se maknu kad im lijepo kažeš!” Ukratko, žene kojima ne bi trebalo povjeriti pse. Psi su mješanci, pa pretpostavljam da su ih udomili, to je sad jako moderno, znak visoke svijesti.

Jedan dan pse je vodio muški član obitelji. Jedan mu se pas otrgnuo i pojurio za Bobom. Ja sam požurila prema kući, Bobo za mnom, a ljuti pas za Bobom. Skakao je i napadao ga. Srećom, Bobi sam tih dana oko vrata stavljala davilicu sa zupcima prema van, baš zbog tih ljutih pasa, pa ga pas nije mogao uhvatiti za vrat, ali mu je raskrvario oba uha i tjeme. Muškarac je nemoćno stajao, ja sam mu samo rekla neka ne viče, a njegov pas pratio nas je do ulaznih vrata.

Poslije se pokazalo da su muž iz te obitelji i moj muž kolege s Akademije. Nije se ispričao, samo je rekao da se, eto, njegova žena i kći jako boje, zato viču, a da su psi “divlji”.

“Ali zašto viču ‘kontrolirajte psa!’, rekla sam ja ratoborno kad mi je muž to prepričavao. “Zašto ne viču ‘molim vas maknite se, jer mi ne možemo kontrolirati pse’. Ima nekoliko agresivnih pasa u šumi, pa vlasnici lijepo upozore.”

“Ma pusti”, kaže moj muž.

I još mu je taj kolega rekao kako oni tu žive dvadeset i pet godina i da nikad nije bilo problema.

To me zaista naljutilo. “Zar njegovi psi imaju 25 godina?” rekla sam. “To si ga trebao pitati. Što to znači da su oni tu 25 godina? Da smo mi donijeli problem?”

Jednom je jedan drugi susjed rekao da nikad nije bilo psećeg dreka na prilazu dok se Bobo nije doselio. Pri tome je previdio da su dimenzije tog dreka premale za Bobu, nečiji mali psić redovito je kakao baš između naša dva stana. Nisam mu objašnjavala ni da je glavni dokaz blizina – nijedan se pas neće pokakati pred vlastitim vratima.

Nisam objašnjavala, jer ne bi pomoglo. I ovdje smo dotepenci, uvijek krivi, uvijek prvi pod sumnjom, kao što policija preventivno zatvara prijestupnike kad dolazi neki važan državnik.

Mislim da je prezir prema pridošlicama i ponos na svoje domoroštvo temelj svake netolerancije.