(S bloga Tamoiovde)
Prepričavam:
Masai vjeruju da se čovjek rađa dobar.
Vjeruju da svaki čovjek želi sigurnost, ljubav, mir i sreću. Svako ’loše’ djelo ili greška samo su njegov vapaj, poziv u pomoć.
Zato, kad Masai učini nešto pogrešno, nekoga povrijedi ili doživi bilo kakav poraz, cijelo pleme poziva ga u centar sela, okruži ga i svatko mu govori o svim njegovim dobrim djelima, podsjećaju ga na sve korisno što je ikad učinio.
Običaj je da se još dva dana ’posrnulom’ suplemeniku svatko obraća samo pohvalama. Masai vjeruju da će se ovako svaki čovjek vratiti svojoj pravoj, dobroj prirodi s kojom je rođen.
Vesna Ćuro-Tomić 
Reblogged this on pa ti vidi….
Sviđa mi seSviđa mi se
Hvala Osvalde, drago mi je što čitaš. Počela sam i ja tebe – imaš taman onoiliko ludila koliko treba za zanimljiv blog. I puno informacija. Ovaj tekst je opširniji i sa slikama na Tamoiovde. Pozdrav, Vesna
Sviđa mi seSviđa mi se
hvala tebi… 🙂 video sam kasnije, ali mi je bilo bezveze da ga ponovo reblogujem.
pozdrav,
osvald
Sviđa mi seSviđa mi se
Interesting. Thanks for sharing!
Sviđa mi seSviđa mi se
You are welcome. I coppied it from Tamoiovde, a very interesting, positive and “earnest” blog
Sviđa mi seSviđa mi se
Odlicno. No za to treba imati selo sa centrom (u svakom smislu), I svi stanovnivci moraju dobro poznavati sve druge stanovnike. I ne smiju buljiti u sapunice iza posla na koji putuju u pretrpanim vlakovima I autobusima. I ne smiju se prezderavati burgerima I cipsom I kolacima I coca-colom. I ne smiju zivjeti s nosom u telefonu, neprestano vrteci komentare na facebooku.
Sviđa mi seLiked by 1 person
Uh, ode ti do nemogućega. A taman sam se ponadala da možemo kao Masajci 🙂
Sviđa mi seSviđa mi se
U rodovskoj zajednici je bilo manje ljudi i svaka jedinka je bila dragocena.
A možda je upravo to vreme rajski vrt, prapočetak? Ko bi rekao u šta će da se razvije?
Sviđa mi seSviđa mi se
Da. U stvari, mi smo grijeh Adama i Eve.
Sviđa mi seSviđa mi se
To su i Masai, ali…
Sviđa mi seSviđa mi se
Mozda je od njih krenuo dio terapije protiv depresije gdje se nabrajaju pozitivne stvari umjeso negativnih u zivotu 😀
Sviđa mi seSviđa mi se
MOžda, možda. I pedagogija, po kojoj djecu poučavaš tako da ih hvališ za ono što znaju, a ne kudiš zbog onoga što ne znaju.
Sviđa mi seSviđa mi se
😀
Sviđa mi seSviđa mi se
Zanimljivo, a ja znam jednu priču koja ima izvesne sličnosti sa ovom koju si nam prenela, takođe iz života afričkih plemena. Objavljivala sam je na svom drugom blogu. Ide nekako ovako:
“Postoji pleme u Africi gde se datum rođenja deteta ne računa od dana kada je došlo na svet, niti od momenta kada je začeto, već od dana kada je dete bilo misao u majčinom umu. I kada žena odluči da ima dete, ona odlazi i sedi pod drvetom, sama, i sluša dok ne čuje pesmu deteta koje želi da dođe.
Pošto čuje pesmu, vraća se muškarcu koji će biti detetov otac, da je i on nauči. Zatim vode ljubav i neko vreme pevaju detetovu pesmu, kao način da ga prizovu.
Kada zatrudni, majka uči babice i druge žene i sve ljude oko nje u selu detetovu pesmu da bi mu je, kada se rodi, pevali za dobrodošlicu. Kasnije, dok raste, prilikom svih bitnih događaja tokom života – kada uradi nešto divno ili prođe kroz obrede puberteta, ali i ako padne ili se slučajno povredi ljudi u selu pevaju mu njegovu pesmu. Njega pesma je njegova radost i uteha – njegov identitet.
Ako u bilo kom trenutku u toku života, ličnost počini neki društveno neprihvatljiv čin, pozovu ga u centar sela i svi ljudi iz zajednice ga okruže, a zatim mu pevaju njegovu pesmu. Pleme shvata da korekcija antidruštvenog ponašanja nije kazna, već ljubav i podsećanje na identitet. Kada prepoznate svoju sopstvenu pesmu, nemate želju ili potrebu da učinite bilo šta što bi povredilo nekog drugog…”
Izvini sad na ovom postu umesto komentara, ali nisam mogla da odolim. Obožavam ovu priču.
Sviđa mi seSviđa mi se
hvala ti, ta priča je divna. zamisli tako roditi i tako se roditi
! nadam se da će biti pročitana i ovdje od što više ljudi.
Sviđa mi seSviđa mi se